Укључење у програм - Телефон: 011/409 22 84 Скајп адреса: snaga.naroda2

naslovna paypal2

Подржите радио

Обавезно је унети износ дoнације: ДОНИРАЈТЕ ОВДЕ

:

Facebook

Пратите нас

Изјава италијанског војног лекара Ениа Летијерија, током саслушања пред италијанском парламентарном истражном комисијом која испитује последице употребе осиромашеног уранијума на контингент италијанских војника у саставу КФОР-а, да су војници у мисијама на Косову чак до 2016. године пили канцерогену воду(1), коју као сензацију преносе готово сви светски медији, оживела је у мени сећање на један догађај који указује на размере злочина које је НАТО вршио бомбардујући нашу земљу 1999, посебно у другом месецу својих злочиначких дејстава.
 
Будући да се ради о личном сећању желим да упознам читаоце да сам почетак НАТО агресије дочекао као финансијско-комерцијални директор “Фероникла” – Глоговац/Приштина, привредног гиганта од огромног стратешког, па и војног, значаја за регион и Србију, не само због производног процеса, опреме, тешких радних машина и рудног блага којима је располагао, већ и због уредног снабдевања водом и струјом, као и одржавања остале регионалне инфраструктуре у чему су техничке екипе Фероникла давале пуни допринос. Све време трајања НАТО агресије, заједно са осталим делом менаџмента и радницима спроводио сам активности од значаја за функционисање Фероникла у ратним условима, па сам од надлежних служби примао одређене информације везане за бомбардовање објеката од привредног значаја.
 
Иначе, буквално сваки НАТО пројектил био је педантно евидентиран од служби за то задужених, са тачним временом удара, кратким описом ефеката дејства и другим садржајима од значаја, а релативно брзо излазиле су и Комисије за процену директне материјалне штете. Индиректна штета је остављана за касније.
 
Једна од  многих информација које сам добио, која је за мене у првом тренутку била велико изненађење, односила се на избацивање уранијумских бомби у Грачаничко и Батлавско језеро, из којих се Приштина снабдевала водом. Ако се неколико пројектила палих у Грачаничко језеро може и сматрати грешком приликом бомбардовања неких положаја српских снага, преко десетак пројектила (мислим 15-16) у Батлавском језеру, током другог месеца бомбардовања, никако не могу бити случајност јер тада није било српских снага у близини, а ТВ репетитор на брду изнад језера уништен је првих дана агресије.
Био сам запрепашћен! Ово је могло значити само једно – НАТО је на Космету намерно тровао изворе питке воде из којих се вршило снабдевање градских насеља! Воде коју су пили и Срби и Албанци. Толико о њиховој „хуманитарној мисији“ “Милосрдном анђелу”. 
 
Моје сећање свакако се надовезује на недавну изјаву поменутог италијанског војног лекара Летијерија, са којом смо и почели овај текст, а који каже: „Вода анализирана 2015, па све до 2016. године, садржи бромат, чија је канцерогеност класе 2Б, у износу од 65/97 микрограма по литру, у поређењу са границом од 10, која се толерише.(2) 
 
Иначе, италијански војници у Приштини били су смештени у тзв. “Филском граду” делу насеља Драгодан, које се снабдева водом из Батлавског језера. То, можда и нема везе, али нека се зна. 
 
А о томе какви су односи између Американаца и остатка НАТО-а најбоље говори  дневник Ђанлуке Данизеа, командоса војног ваздухопловства, ветерана који је од рака преминуо децембра 2015. године и чија је исповест потресла не само Италију: 
 
„Виђали смо Американце и питали смо се зашто се кретали тако обучени – причао је Данизе. – Изгледали су као Марсовци. Изгледали су као ликови из филмова типа „Вирус“. Имали су опрему за руковање материјалима коју ми нисмо имали. Никада се нисмо запитали зашто су тако опремљени, мислили смо да претерују. После Косова, по повратку из друге мисије коју сам извршио у Еритреји, почео сам да читам новине и крв ми се заледила. То је било време када смо почели да причамо о осиромашеном уранијуму. Надао сам се да нећу бити један од несрећника. Али, 2010. године, то се десили и мени… (3) 
 
Ето, моје сећање није више само моје. Поделио сам га са Вама, пре свега што су сведочење потпуковника Летиерија, и изводи из дневника Ђанлуке Данизеа, пробудили у мени мисао да би свакако требало проверити колико сличних случајева “падања” пројектила у изворе питке воде је било у Србији?! И то не скривати од јавности. 
 
Да се зна да нису само убијали нашу децу, Марка, Милицу, Бојану…, већ су нам и воду и земљу тровали… као црни дар Анђела са Западног прозора(4), кога називаше “Милосрдним анђелом”… 
 
… Убице наше јучерашње, а “пријатељи” данашњи … 
 
Фонд стратешке културе
 
NOVO FOND
 

 

 

„МОЈ МИШКО ЈЕ ГЕНИЈЕ ЗА ВОЖЊУ...“

Гледајући овај наш театар од живота који нам, већ одавно, венама уживо тече – целога га каткад можемо спаковати у неколико реплика из оних наших легендарних филмова! Ове две последње свечаности устоличења председника и премијера Србије – имају посебно место, а једна – и историјско...

    

         Не знам је ли још ко, али што сам се ја, сад прошлог петка, 23. јуна, науживала гледајући инаугурацију Александра Вучића на место председника Србије! Све ме је некако вратило у младост, у лепоту, у доба Броза и његових свечаних датума! Црвени теписи, постројена гарда, лепо се поспремили гости и званице, свира химна, куцкају се чаше наливене познатим винима, осмеси, тоалете, парфеми пробили зид малог ми ТВ екрана, разлили се по мом скромном дому – милина једна?! Све смо позвали! Доста их је и дошло: 60 светских званичника, од којих 20 шефова држава и влада и око 5.000 осталих званица, а међу њима и НАТО лобисти и хрватско шиптарски лобисти и велики „србољупци“ од Јелене Милић па све до Соње Бисерко, шетало је салама Палате Србија, окићеним знаменитостима српске историје. Ови ближи сусједи – некадашња браћа, дошли су на највишем нивоу...рукују се, љубе, уз осмех загледају, деле комплименте – „ја теби сердару – ти мени господару, а код куће већ знамо каква смо...“! Ови даљи – како ко?! Мало ко лично, мада је било и таквих – већином стигоше изасланици – теткине тетке тетка од стрине! Уосталом, тако је како је! Једино ме повредило то што нам Меркелица није лично дошла него послала бившег канцелара Шредера, мада и у томе има логике! Шредер нас боље зна, он нас је, за време док је био канцелар, одозго – са небеса – до детаља снимио и таргетирао бомбама '99. за време НАТО агресије на нашу Србију?! Лично је пристигао и комесар за окупационо ширење ЕУропе Јоханес Хан! Он се одмах састао са – њиховим, а нашим – мандатаром Аном Брнабић, а онда нас преко Твитера обавестио како она „искрено верује у европске вредности“ и како се радује  сарадњи са њом – и тако нам још једном отворио очи ко на овој нашој политичкој сцени „коси, а ко воду носи“?! Има ту, пре овога, још једна „симпатичност“ – „Блиц“, који је немачко гласило у Србији, 15. јуна освануо је са насловном страном: „Ана Брнабић мора бити премијер“, а Вучић нас је тек после подне обавестио да је одлучио да јој повери мандат?!

         Иначе, свечаност у Палати Србија била је само свечаност због свечаности, да се потврди свечано преузимање дужности председника Републике које је свечано обављено још 31. маја свечаним полагањем заклетве на Уставу Србије и Мирослављевом јеванђељу, на свечаној седници у Скупштини Србије!

         Ова свечаност није ништа према ономе како је било свечано када смо чули да ће нам премијер бити Ана Брнабић, па све док и њу нисмо свечано у Скупштини Србије,  уз њену заклетву,  устоличили на премијерско место!   

         Прво што је код ове свечаности пало у очи су два прста у оба ока изворно хришћанској Србији и похвале свих западних пријатеља и честитања на избору?! Ја бих сад овде могла и да завршим колумну, јер – чим мени они честитају – знам да смо на добром путу и да је ту свака реч више сувишна?! Сви светски медији – као ударну вест – јавили су да је то „прва геј премијерка на Балкану“?! Ај' ти – први на Балкану – мало ли је?!  

         Чим је Вучић изговорио њено име за мандатара – хрватски медији су јој пребројали крвна зрнца?! Похвалили су се како је пореклом Хрватица која се изјаснила као геј, али и натрљали нос Српској православној цркви(СПЦ), која се противи њеном именовању!  Прелистали су старе списе – више од 300 година уназад и констатовали да је премијер Србије Ана Брнабић „из Старе Башке на острву Крку,  гђе се њена породица спомиње у црквеним књигама још 1673. године“! И она сама, уживо, у емисији на једној ТВ у Србији, која иначе хвали и брани сваки потез ове власти, на директно новинарско питање како нам је Вучић довео Хрватицу и припадницу ЛГБТ популације, није хтела ништа да демантује, осим што је „процедила“ кроз зубе да има још „деда и баба“ у њеном пореклу?! Хрватски медији су отворили душу до краја, мало се хвалећи, а мало спочитавајући додали да је, ето, она  рођена у Београду, да је у средњој школи била даркерка која је ухваћена у лезбејској вези, те је због тога отишла на даље школовање у Америку...! Ма – комбинација убитачна?!

         Када се мало подробније задуби у ту биографију, што се тиче њене школе и стручности, она није ништа друго осим једна од оних из низа, које нам већ одавно све, чим позавршавају којекакве школе мимо ове земље, представљају као мудраце и свезналице, и то им је аутоматски предност над свима нама који смо овде позавршавали озбиљне државне факултете?! Њима то одмах буде улазница за чело државе, а нама „шамар“ као мање способнима?! Брнабић је завршила универзитет у Мичигену, који се по свом квалитету и значају налази испод 200-тог места у САД, а на Хал-ију, који је испод 800-тог места, положила је Мастер из маркетинга – што у преводу значи „ништа“?! И у Србији се сваки други који је гурнут партијски да напредује, похвали којекаквим мастером на некаквом „менаџменту“! После свега, овај наш  „Мегатренд“ ми дође к'о Харвард – да не помињем наше државне факултете и брукам их, мешајући их са свим овим набројаним „минџаментима“, што по свету, што овде код куће!

         И – све је ово у реду! И школе и експерти и мањине разноразних облика и профила и њихова људска права – навикли смо! Али немојте само, ако Бога знате, правити толике будале од народа и од свега овога  геније којима овај напаћени и изварани народ треба да се диви, клања и скрушен пред њима бежи у ћошак...?!

         Ови који је дижу у небеса као образованог експерта, што би требало да значи да јој је то био ветар у леђа, заобилазећи њен основни геј-адут – боље да ћуте, кад је већ и она то признала, у чему се и састоји цео кунст њеног ветра у леђа и вртоглавог успеха! Ту предност у себи која јој је омогућила улазак у клуб моћних – она је открила и јавно показала још као средњошколка! Због свих тих обдарености се и отиснула у обећану земљу – и отуд нам се вратила као „експерт“?!

         Ако ништа друго, оно су нас макар за ових скоро 30 година окупације научили да и ћорав види које су то „особине“ по којима они бирају своје кадрове?! Једна од тих је и – бити из палете ЛГБТ-боја?! Наравно, није то једина особина по којима они врше одабир! Воле они и савитљивост и купљивост и колаборационисте и... Кад вас преслишају, сниме и у „клуб“ гурну – е, онда иде све к'о „подмазано“!

         Наш садашњи премијер је, поред америчког „минџамента“, гурнут  у проверу кроз разноразне инвестиционе фондове, фирме и невладине организације! Сва та њена западњачка  ангажовања и запослења кретала су се од УСАИД-а, Континентал винда и осталих фирми и фирмица које су – у „родбинским“ везама – што ћерке, што ћеркине ћерке фирме – све чеда плодних међународних финансијских организација, па ћерај све до „прапретка“ – Светске банке?!

         Ево да покушам да избијем адуте овим модерним глобалистима који ће ме напасти, па да све ово гледам као да је „чаша полупуна“, а не „полупразна“ и у'ватим се за сламку да и ми имамо некога ко припада скоро најјачем светском лобију! Да ли ће припадати и нама – сумњам! Не постављају они своје нама због нас – него „наше“ себи због њих! Од саме помисли – шта ли су све наумили да нам под њеном „оловком“ ураде – страх ме хвата?! Ево да видимо, пошто ми у Србији имамо премијерски, не председнички систем, шта ће бити са целокупном нашом политиком – посебно КосМетом?! Коју ли ће борбу и какву Брнабићка за свето Косово водити, пошто је сад по Уставу у њеним рукама?! Откад смо КосМет под Титом почели да губимо, па онда од доласка „жутих“ до данашњег дана – можда га чека судбина спаса под светском геј снагом...?! Боже драги, што некад има дана – човек не зна да'л да плаче или да се смеје...?!  

         Ова година нам је донела још један напредак – уместо једне – имаћемо више парада поноса?! Прва је била 24. јуна у Београду, а 27. у Нишу – две параде између две свечане инаугурације! Дивно! Остале иду од јесени?! Некад смо само „параду“ осећали као  проблем и атак на промену националне свести, коју су наши политичари добили у задатак да нас лоботомишу и одраде нам мозак! Данас смо отишли толико корака даље, а нисмо хтели ни тај почетни! Е то се зове принцип „куване жабе“!То је она једна од десет тачака  које су нам као списак обавеза стигле из ЕУ и то директ из Немачке – која се односила на промену свести?! Да не бих била погрешно схваћена – никога не кривим, све разумем, могу да имам и емпатију, ако треба, јер – нико на свету не може бити заслужан нити крив за то што је рођен овако или онако, али ови инати, устоличења, шетње, претње,... – е, то су већ дебеле заслуге?! То је атак на личност нације, на ломљење историјске вертикале, савијање кичме, бацање на колена из ината?! Јер – суштина је – потпуна капитулација?!

         Није овде крај! Посебна седница на којој смо у Скупштини Србије кренули у бирање Брнабићке за премијера Србије и њене владе почела је 28. јуна на – за Србе – свети Видовдан?! Боже драги шта ли су нам све на Видовдан радили, што кроз даљу, што кроз скорију историју, само зато што је то толико свети датум у Срба?! На Видовдан су нам квислинзи на челу са вођом Ђинђићем изручили и председника Србије Слободана Милошевића НАТО- агресорима у „хашку правду“?! На Видовдан смо 1389. натопили КосМет крвљу, бранећи га од Османлија?! У сваком рату непријатељи и окупатори су гледали да нам што боље „честитају“ видовдане, божиће, васкрсе, крсне славе... покољем масакром, понижењем...?! Данас – на овај Видовдан – „само“ нам мењају свест...?!

         Гледајући овај наш театар који нам кроз живот, већ одавно, уживо тече и „пакујући га“ некад у једну, некад у другу реплику из оних наших легендарних филмова – каткад цео живот може да нам стане у ону познату: „Мој Мишко је геније за вожњу“ из филма „Ко то тамо пева“ и да се заврши са оном из „Балканског шпијуна“: „Ђура ће ти опростити што те је тукао“?! Оно између, припало би оној из филма „Маратонци трче почасни круг“: „Ко је вас познавао, ни пакао му неће тешко пасти“...?!

Преузето са сајта: milijanabaletic.com   

NOVO MILIJANA

Убијеђен сам да Русија жели мир у свијету, а посебно на Балкану, јер ту не би могла избјећи директно учешће. То је мој утисак послије боравка у Москви на Првом конгресу народа Евроазије. Тај утисак не произилази само из чињенице да Русија кроз историју није била агресивна, улазила је у ратове углавном изазвана, већ из чињенице да је Русија у сваком успону. А, оној озбиљној држави, која је на узлазној путањи, никако не одговарају сукоби и велики ратови, који би зауставили њен напредак, јер у овом времену, њен противник је највећи.
Укратко, од говорника који су долазили из различитих држава, разумио сам врло интересантне процесе. Државе које су се ослободиле источног блока и оне које су настале распадом СССР-а, ријешиле су се неких проблема, стега, идеологије, па и неке врсте диктатуре, међутим, на новом путу нису пронашле своје задовољење. Можда је њихово разочарење још веће, јер су очекивале „мед и млијеко“. Оне државе које су ушле у Европску унију своју слободу предале су другом господару. У новом систему вриједности створене су огромне социјалне разлике, са тенденцијом да буду још веће. Констатовано је да су те државе са Русијом међусобно зависне, условљене, упућене једна на другу. Та зависност се може злоупотријебити, а може се искористити за обострано добро. Русија не приволијева, а камо ли да присиљава друге народе и државе, али им нуди рјешења и идеје на праведној основи и слободи, како би се боље и брже развијале и обезбиједили колективну безбиједност и од тероризма.
Русији није лако и зато мора да води најмудрију политику. Срби у том смислу, морају бити реални и не могу очекивати од Русије велику финансијску помоћ. Има пуно регија и у самој Руској федерацији које вапе за новцем и оне су природно за њу приоритет. У политичком смислу, Русија ће пружити максималну подршку, на примјер како би спријечила покушаје да се наметне резолуција у Уједињеним нацијама да је српски народ вршио геноцид. Србија и Српска могу очекивати и помоћ у наоружању, али не у смислу да изазову инциденте и сукобе.
Пријатно ме је изненадила реакција представнице Владе Руске федерације. Када је чула да сам из Републике Српске, не само да је знала за њено постојање, него се и обрадовала њеном помињању.
Руски народ се и духовно обнавља, што је темељ свеукупним вриједностима. То сам видио и у огромном броју вјерујућих који су чекали у реду да цјеливају мошти Светог оца Николе, које су из Барија привремено донијете у Храм Христа Спаситеља. Колона дугачка неколико километара била је испрекидана групама од неколико стотина људи, највјероватније због безбиједносту. Примијетно је да Москва изузетно води рачуна о безбиједности и због, очигледно, могућих терористичких напада.
Боравак у Москви намеће ми закључак да српски политичари својим поступцима не смију довести до свршеног чина ни Русију ни Запад. Они Срби који истински мисле да треба што више и у сваком смислу сарађивати са Западом, нека раде на томе, као и они који мисле да је то све најбоље да раде са Русијом, Кином или неком другом државом, а Србија и Српска да им не отежава, већ напротив да буду активне у свим правцима. Уколико Запад буде вршио притисак на Србију и Српску, да уђу у НАТО, или да се не дај Боже укине Република Српска, то би била прилика и моменат да се Русија позове у помоћ.
Дане Чанковић
 
NOVO RUSIJA

Активиста ,,Нишког културног клуба"
Јак и непријатан мирис се недавно проширио Нишом. Неки људи су били изненађени, неки уплашени, а многи ништа чудно нису ни осетили. Тој већини и упућујем следеће редове.

Јес вала, шта се све у кратко време издогађало по овом вилајету, тај смрад је још и пријатан показатељ онога што нам је преостало. Писано је о томе доста, и овде и на другим местима, било је и пар изузетних коментара од стране мојих колега, причало се, вртело главом и одмахивало руком у неверици и чуђењу, али се и по обичају, од тих силних чаршијских ођека тешко могао очекивати било какав абер са стране локалних ага и бегова. За њихова вакта ми то сигурно нећемо доживети, јер шта има раја да ружи на кадију кад се зна и ко утужује и ко пресуђује?! Него ћути море и гледај доле, у палчеве што су ти пробили опанке.

А претежна већина тих наших страначких спахија је своје погледе приковала искључиво за постоље државне моћи, тамо негде ''горе'' у царскоме Белиграду, све љубећи скуте својих великих везира. Такве једино брине да ли су и даље у милости господара или ће можда (да не чује АВ-о), да се свужде који чардак ниже, као онај њихов несрећни ефенди-колега, бивши Палилул-ага и Струја-бег, саплетен, по логици ствари, пре о ногу неког свог блиског партијског делије, неголи о неки басамак моћи уз који се журно успињао утркујући се са осталим кардашима, том гомилом партијског башибозука.

За оне који су се можда забринули што такав кадар гарантовано невин страда пред земаљским кадилуком, саветујем им да не беру гајле јер ће исти, као и многи други пре и после њега, бити ослобођен тих гнусних и лажних оптужби, те да ће му праведна накнада за претрпљени стрес и укаљан углед бити уредно исплаћена о трошку српских рајетинских обвезника. А то што је заостао у страначком верању уз мердивен моћи, и то што га је претекао неки партијски харамбаша, шта то нас, обичну рају има да занима? То је представа за султанске аскере, да буду послушни, стрпљиви и паметни, да не шарају по много. Ако смо се разумели.

Много је јак тај наш синдром ага и бегова. Те домаће паше би да, како год, што пре постану некакви Изногуди, макар и мали везири који ће искористити сваку прилику да постану калиф место калифа. Иако знамо да су исти као и ликови из истоименог стрипа, па им се са паланачким олакшањем често подсмевамо, негде дубоко смо увек свесни и горке истине да нам ти мусави чауши пречесто узимају меру, да су нам и кисмет и фатум, зла коб и нежељена судбина. Јер су део нашег народа. А истовремено и окупатори. Модерни јаничари, без талента, без идеје, па ни сећања о некадашњем назначењу свог народа и суштини сопственог етоса.

Битан им је само центар моћи, отресање блата од опанака и успех једнак измишљотинама из хиљаду и једне ноћи, оног који обично толико и потраје. При дну, са тим отресеним и презреним блатом су остали и наша солидарност, наше јединство, поверење. Сиротиња раја, која по њему упорно и даље непромишљено гаца, поред бројних ајфона, скупих половњака, силикона, шљокица, крадене гардеробе и парфема, нажалост ни сама не може много даље да добаци.

Хајдучки менталитет је изгледа непоправљиво зарђао и мутирао у ону своју крајност која се једино тиче отимачине, иако су се друмови већ одавно зажелели Турака. Додуше, пролазе они итекако често нашим аутопутем – али није ми у томе поента. Хоћу да истакнем како нам је културни обрасац постао такав да се беспоштедно отима најчешће од оног слабијег од себе, да се гази, мучи и кињи онај што је тик уз нас, а непријатељима се углавном подилази, ласка и носе дарови.

И лаганим скоком са терена симболике пребацујем се на некуд однешену и нетрагом несталу нишку калдрму. Или још боље, на попуцали, изанђали и неквалитетни нишки асфалт данашњице. Залудно је по њему тражити цвеће, мада се и оно понекад нађе као нека промућурна и добронамерна опомена локалним дахијама.

У неколико текстова сам отварао простор за ширу полемику о стварању једног аутентично нишког, урбаног покрета отпора, једне стратешко-политичке бреше која ће за почетак у локалним институцијама моћи да направи отклон од кастински организованих партија и тако омогући простор за нормално функционисање поретка који би нашој локалној заједници бар пружио шансу за опстанак. Касније би тај отклон, уколико заслужи пажњу и даље поверење народа нишког, могао да додатно притера традиционалне партије уза зид и сведе их на неки заиста конструктиван друштвени фактор, а не малигнитет који се отео свакој контроли.

У мноштву приватних разговора сам наилазио и на разумевање и на спремност за стварање једне такве лиге, назовимо је условно и Нишком лигом, једне федерације удружења и група грађана, која би за локална представничка тела могла да кандидује људе од поверења, неукаљане и непотрошене личности, да у њима коначно заступају наше интересе по законима државе и канонима свог личног морала. Окупљених само за ту прилику око једног савеза који би им омогућио улазак у локални парламент у коме би потом, искључиво под својим именом и презименом, могли да делају у име и за рачун оних који су их ту довели и који их исто тако лако могу поново одатле и одвести, а не сакривени иза лажних партијских парола и култова личности некаквих страначких месија, мутантима једног потрошеног система.

Поново, овако јавно, позивам све који деле овај или сличан став, људи – разговарајмо, радимо у том правцу сада, на време – не пред изборе! Мршаво је такво празнично јагње, поготово када знамо код каквог месара иде на обраду.

Надахњујмо се правим узорима из наше прошлости, сетимо се Нишлија који су ослобађали град од турских дахија, разумимо колико је било тешко тада победити туђина, а колико ли је тек данас тешко победити оно наше лоше, које влада већ толико дуго и нажалост, толико успешно.

За почетак, довољно је сачувати институције од злоупотреба оних који једино што знају јесте да исте окупирају уз помоћ својих страначких ордија. И поновићу, опет, Ниш је довољно велики да буде град у коме је могуће по одређеним питањима организовати непосредне демократске моделе попут оних који се примењују у швајцарским кантонима, али и довољно мали да је могуће изабрати адекватне представнике у самоуправи, доказане и проверене људе, којима знате адресу, родитеље и пријатеље, које можете отворено питати на улици о свему јер знате да се неће моћи сакрити иза неког страначког паравана који допире и до судства и до управе.

Ваљда нам је доста више разноразних ага и бегова, тих Карађоза и Хаџивата са штелованим биографијама, антихероја из прошлости створених по моделу отоманског позоришта сенки, подобних само оним ''великим'' луткарима који повлаче конце управљајући тако и њима и нама.

Ljuba sajt tekst

 

Скоро три деценије траје Драшковићев обрачун са српском културом и историјом, црквом и државом, а сада је на ред дошло и ћирилично писмо. У времену опште евроатланске хајке на све српско и православно дошао је и његов ред да баци камен на српско православно предање и књижевност. Није лако одолети немилосрдним хашким гонитељима, буџету глобалиста, а поготову свом атеистичком наслеђу и назорима. Вера или вечера? Корисник истине да је „српско све до Беча јар је поплочано српским костима“ коју је декламовао трговима српских градова, давно се определио за богату вечеру на Дедињу и Сењаку, или „молитвени доручак“ у Белој кући. Прва српска опозициона политичка превара, наплатилац народне патње, заклоњен иза српске приче и плаћених тиража наставља свој задатак стављања српског народа на „НАТО магистралу“.

Југославију нису убили Срби. Срби су Југославију створили и бранили на своју штету. Драшковићев хрватски сарадник и пријатељ Стипе Месић, европски демократа и хрватски усташа, коме је Вук Драшковић у Удружењу књижевника пред камерама предао мапе српских граница на простору СФРЈ и Републике Хрватске, поносио се да је последњи председник те исте државе речима: „Извршио сам задатак, Југославије више нема“. Други Драшковићев истомишљеник и пријатељ, Мило, Србин по рођењу, а Монтенегрин по опредељењу, је из државне админстративне употребе потпуно избацио ћирилично писмо пре него је Црну Гору без питања народа угурао у НАТО.

Данашња Драшковићева, Угричићева или Басарина брига за латиницу у поплави латиничних натписа и штампаних књига у српској престоници, где је учешће српског националног писма сведено на пет процената, довољно говори о срачунатој политичкој провокацији. Истина је да латиница као симбол и основа југословенства, данас служи новом центру лажног југословенства у Загребу. Да ли је нормално да Србија као српска престоница и даље остаје полигон за извођење нових југословенских, језичких и правописних а суштински кроатистичких пројеката ? Јасно је да се Вук Драшковић продао као политичар и писац, да је продао и Косово и ћирилицу, да би народ који се не одриче Косовског завета и ћириличног писма такође предао и заменио „бољим“.

Латинично писмо је у Србију стигло на бајонетима непријатељских војника 1915. године. Латиница је у Краљевине Србију и Црну Гору уведена као мера окупаторске власти 1916. Када је војвода Мишић прогонио окупаторе Аустро-угаре и Немце, заједно са њима протеривао је и њихове савезнике Хрвате, а са Хрватима хрватску латиницу. Ако је латиница „српско писмо“, зашто је Мишићева српска војска трећи дан након ослобођења Београда 3. новембра 1918. преко наредбе Косте Ј. Туцаковића вратила ћирилицу:

Управа града Београда.
Свим квартовима и комесаријатима:

Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње, те су на радњама истицали фирме латиницом написане.


НАРЕЂУЈЕМ

да се ове фирме од данас за пет дана промене, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити, и свакога ко по њему не би поступио – казнити по надлежности.

Да ли Вук Драшковић после сто година боље зна од Војводе Живојина Мишића и српских ослободилаца које је српско писмо? Или је симбол окупације, латиница, ради молитвеног доручка и након препорука венецијанске комисије, Карла Билта, фондације Фридрих Ебарт, Центра за равноправност и контаминацију постала лако прихватљива и чак угрожена од „патриота“. Да ли су ослободиоци Србије од окупатора и окупаторског писма 1918. били у заблуди и лажни патриоти? Или у међупростору између првог Вука (Караџића) и другог Вука (Драшковића) није имао ко да објасни митрополиту Стратимировићу и Војводи Мишићу да је латинично писмо уведено у окупирану Србију 1915. као „наше“ и да то окупатори боље знају.

Ако је један Вук упрошћавањем српског језика и правописа крњио српски језик и правопис, увео нас у језички проблем са Хрватима, довео до преименовања српског језика и латинизације писма, требамо ли да ћутимо пред другим Вуком у фолклорном српском руху који довршава недело свог духовног претходника, призивајући добровољну коначну културну и језичку латинску окупацију Срба? Према југословенском мејнстриму мрзитеља свега српског и православног, треба извргавати руглу све што је у српској историји и култури ,,свето и честито било, и миломе Богу приступачно``, као што ради Драшковић у својим романима, сада штампаним на латиници.

Владика Петар Његош, песник Косовског завета, Милан Ракић дипломата и песник освећеног Косова и четник Војводе Вука, и многи други српски војници и песници нису постали узор Вуку књижевнику. Није ни његов земљак Владимир Гаћиновић, који није у својим младим данима подлегао искушењима југословенства већ је тврдио да „не треба српско вино кварити хрватском водом“. Гаћиновићу данас подижу споменике, а Драшковићу његови рођаци и комшије не дозвољава да посети завичај у Хрецеговини. 
Ако је латиница по Вуку и бројним српским лингвистима српско писмо, зашто Митрополит Петар Зимоњић 1941. пострада у мукама јасеновачким? Зашто није пристао да замени ћириличне печате Српске цркве латиничним и спаси овоземаљски живот? Није било Вука Драшковића и србојугословенских лингвиста да му објасне да је и латинско писмо српско. Није ни Алекса Шантић познавао Драшковића Вука, када је из окупиране Босне и Херцеговине дошао 1908.године у Београд, и поскакивао од среће београдским улицама гледајући натписе, све исписане ћириличним писмом, да му Вук објасни да је и латинично писмо српско. Када је Петар Кочић у Сарајеву бранио свој српски језик и писмо није знао да треба да прихвати латинично писмо и калајевски земаљски (босански) језик и попусти указима аустријске власти. Остале су упамћене Кочићеве речи: „Узето нам је све, на свим линијама народног живота поробоћени смо, али не дамо вам нашег језика. То је наша нада и утјеха“.

 

Притисак на српски језик и ћирилично писмо, који Вук и његово духовно друштво врше сличним декларацијама, преименовањима српског језика и латинизацијом српског писма, давно је препознао и дефинисао Иво Андрић: „Тај притисак је део свеопштег међународног притиска да се цео народ спусти на један нижи егзистенцијални ниво погодан за доминацију и експлоатацију“. Али, Драшковић није читао Андрића, јер је у то време био у штабу (кабинету) Мике Шпиљака, хрватског комунисте, где је стекао југословенску наобразбу. Како некада тако и данас, југословенски кадрирани књижевници комунизма сада служе новим штабовима и креаторима нове културне окупационе политике над српским народом.

 

Страна 1 од 4

Архива емисија

Правна помоћ

Преузмите stream за Ваш player!

winap windovs media tunein tunein2

ПРЕПОРУЧУЈЕМО