Укључење у програм - Телефон: 011/409 22 84 Скајп адреса: snaga.naroda2

naslovna paypal2

Подржите радио

Обавезно је унети износ дoнације: ДОНИРАЈТЕ ОВДЕ

:

Facebook

Пратите нас

Данас, када је већ све бриселским потписивањима позавршавано око протеривања државе Србије с КосМета и између подигнута државна граница са царином – остало је још само да се пребаци одговорност на – кобајаги „питани“ народ – позван на „унутрашњи дијалог о Косову“! А, како ми се чини – решење је изгледа већ пало...?!
Овај „унутрашњи дијалог о КосМету“ – све ми некако мириши да је већ, иза вашингтонских врата, приликом последњег Вучићевог боравка код тих српских потврђених пријатеља, пао договор о судбини наше јужне покрајине, с обзиром на то да је његов ауторски текст под насловом „Зашто нам је потребан унутрашњи дијалог о Косову“– пукнут у јавност 24. 07. – ни недељу дана по повратку?! А тај „дијалог“, према свим оглашеним тумачима и мудрацима до сада, само је, изгледа, испитивање, замајавање и препакивање свести народа, како би се прикрило већ договорено и запечаћено решење које Срби – као велики „успех“ – треба да прогутају?! Четири године после потписивања Бриселског споразума, данас када је већ све позавршавано око протеривања државе Србије с КосМета и између подигнута државна граница са царином – остало је још само да се пребаци одговорност на – кобајаги „питани“ народ – позван на „дијалог“?!
По садржају писма назире се и договорена трговина по којој ће се, изгледа, водити „битка“ за оно мало северног дела, где су у збегу концентрисани косметски Срби, а оно остало 90% окупиранога, бити предато на поклон Шиптарима?! То срамно поклањање и одрицање, биће приказано као давање за некакво, као „добијање“?! Е, мој проблем је, баш, са тим „добијањем“?!
Да ли сам у праву или не, најбоље се види кроз анализу Вучићевог „позива на дијалог“! Он нам отвара очи и каже да је сад или никад, време „да као народ престанемо да као ној забијамо главу у песак и да покушамо да будемо реални, да не допустимо себи да изгубимо или некоме предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи оно што смо давно изгубили“?! Што у преводу значи да смо КосМет „давно изгубили“ те да се наша „битка“ треба свести на оно мало северног дела и милост окупатора?! То је та главна реченица у којој је насликана судбина КосМета, која се даље у тексту само разрађује и народ убеђује да договорено прогута!
Ту је и замена теза, уз пребацивање
кривице на Србе: „Још од 1878. године од стварања такозване Призренске лиге, ми Срби нисмо желели да будемо довољно одговорни да разумемо снагу и жеље Албанаца“?! А где је ту, пријатељу, разумевање, тежња, план и жеља српскога народа – и који „ми“?! Где су вође које су позване за такав план и снагу – уместо ове огромне снаге коју сте упрегли у стварање плана за гушење српских жеља и интереса?!
Уз позив на уједињење ту је и обећање „користи“, па је зато потребно, „као никада до сада, да сви заједно пронађемо одговор. И то онај који ће бити трајан, који ће искључити сукоб као опцију, и који ће свима на овим просторима донети корист“?! Је ли то оно из оне кључне реченице „ да не допустимо себи да некоме предамо оно што имамо... и да не чекамо оно што смо давно изгубили“?! Значи, покријмо се по ушима, ћутимо, будимо срећни са мрвицама – ако нам их уопште и уделе – оставимо им оно што су окупирали и отели, у супротном, ето ти сукоба ако се дрзнемо да недамо наше, јер Шиптари под претњом сукоба неће отето да врате, а ми ћемо трајно, зарад мира, дићи руке од КосМета и – „свима на овим просторима донети корист“?! Која је ту наша корист међу тим „свима“ и у чему се она састоји, ако се само наше комада? И о каквом трајном миру Ви говорите, дајући решење које изазива колективну фрустрацију, понижење и осећај губитништва у српском роду, аминујући Шиптарима све бескрупулозности окупације, отимачине и бестијалности – и то на простору који није само пука територија – КосМет је идентитет, темељ, завет – светиња одакле извире српска вертикала?!
Терет одлуке – за коју је Вучић умислио да је њега запала да је донесе, и то без обзира на последице – описује као тешко стање у којем је потребна „глава сталног размишљања, срце које је хладно на претеране емоције и руке упрљане компромисима, и нашим и албанским“?! Одлично! А где је ту албански компромис?! Покажите нам макар један пример тог њиховог компромиса да видимо шта је ту за Вас албански компромис?! Је ли то удварање Шиптарима да се смилују и одустану од оно мало северног дела нашега КосМета, а ви ћете им за тај „компромис“ аминовати отето и – још их наградити гарантовањем трајног мира – како би безбрижно уживали у окупационом проширењу?!
У писму се открива и разлог који стоји иза ове трговине, који почиње изокола реченицом да је „дошло време да Србија побеђује без сукоба“, те како „сви путеви политичке сарадње и економског напретка били би отворени за Србију. Врата Европске уније такође. У противном чуваћемо конфликт чији смисао не разумемо“?! Дивно! А цена?! Колика је цена, господине?! Да ли је ико, ко је у ЕУ ушао, толику и такву платио – поклањањем и смањивањем своје територије за више од једне седмине, уз прогон и злочин над народом?! Па, Британци су под Маргарет Тачер потегли сву морнарицу и подигли борбену готовост на први степен због територије Фокландских острва, удаљене од Лондона на хиљаде километара и неколико стотина оваца и нешто мало „чобана“ тамо, зато што Фокланде – само сматрају – својима, јер су их колонизирали...!
У писму, наравно, нису заобиђена ни „наша деца“: „Да би наш напредак био сталан и одржив, морамо, ако ништа друго, бар да покушамо да разрешимо косовски (Гордијев) чвор, а не да се кријемо и најтежи терет оставимо нашој деци. Живети, значи љубити земљу по којој корачају деца, а не само хвалити се победама својих дедова“, закључује Вучић!!! Сјајно – само да није било победа наших дедова, ми – њихова деца – данас, мало би шта од своје територије имали да љубимо?! Да су они тако олако распарчавали отаџбину, уместо своје, потомци би им љубили туђу земљу, као што ће, под заслугама овдашњих вођа, убудуће, изгледа, љубити осакаћену Србију без КосМета и ко зна без чега још све...?! Није ту проблем са дедовима и децом оних који се олако одричу КосМета – деца су им обезбеђена, а дедови, ако су „њихов ген“ – неће им замерити! Али – своје интересе, уцене и обећања – немојте крити иза наше деце и дедова!!! Уосталом, ко је па то вама „објаснио“ да сте баш ви Богом дани да – сад или никад – завршите с КосМетом за сва времена?! Ево, ако је сила јака па да вам народ данас и прогледа кроз прсте, али – историја неће!!! А ни нама – ако вам то дозволимо!!! Ако не може да се одвеже, Гордијев чвор се не сече на своју штету и не назива решењем – него се одговорно ради на тренутку када ће моћи!
Вучић у писму тврди: „Србија данас је уважена свуда у свету...“ – Одлично! Ја апелујем да се то и директно провери стављањем КосМета на посебни преговарачки сто на којем ће се показати то уважавање Србије, заустављањем Шиптара у агресији и окупацији и приморавањем на принцип реципроцитета по Међународном јавном праву да – за оно што добију од српске земље – таман толико своје дају!
Овај „позив на дијалог“ похвалио је цео Запад, крстећи га као „одличну иницијативу“ и „нови реализам у односима Косова и Србије“ – наглашавајући да је за њих једини позитиван исход започетих бриселских преговора Београда са Шиптарима „узајамно признање две земље“?! То је та цена за улазак у ЕУ?!
А тек одушевљење свих битнијих Шиптара и њихових медија – широм „велике им Албаније“ за које је овај текст – „прихватање истине о независности и суверенитету Косова“?! Албански премијер Рама диже Вучића у небеса, јер су „последњих година предузети кораци које нису замишљали ни највећи оптимисти“, позивајући га још само да и формално призна „Косова“, што би било „јасно решење на путу из мрачног тунела ка светлости“?! Е, то је „компромис“!!!
Одлазећи шеф такозване дипломатије „Косова“ Енвер Хоџај каже да је овај план Вучићев добродошао као „преокрет у политици Србије према својој земљи... прихватању истине о независности и суверенитету“! И он, као и Вучић, сматра да ће то „отворити пут за друштвено помирење, регионалну сарадњу, европске интеграције и међународну афирмацију“?!
А тек Брозова узданица, комунистички омладински кадар и некадашње наше братство и јединство, а сада саветник Хашима Тачија – Азем Власи, како је одушевљен Вучићевим „прихватањем реалности Косова“! Тврди, он је „учинио први важан корак ка напуштању заблуде“ у српској јавности у коју је гурнуо мрски Милошевић „да је Косово у Србији“! То је „историјско освешћење“, а не „призивање митова покличима не дамо Косово“?! А, свака ти част, мајсторе?! То се зове принципијелност и останак на Брозовом путу!
За Беџета Пацолија, лидера Алијансе за ново „Косова“, ово „отвара пут ка нормализацији односа између две земље“, што ће затворити и питање несталих особа као „озбиљну рану за многе породице широм Косова“...! Ма, прави тренутак да Срби прихвате потпуну капитулацију, која се финијим језиком зове „прихватање реалности“?! Остало је још само да се „прекрече“ фасаде свих „жутих кућа“ – бљесну друге боје и све падне у заборав...
Ако сте мислили да су изостале унутрашње похвале из реда ректалног учепљења, где нанизани стоје коалициони партнери, аналитичари и мудраци од задатка – грдно се варате!
Садашњи нам шеф дипломатије Дачић (иначе, као премијер у тек освојеној напредњачкој власти, први је потписник Бриселског споразума 19. априла '13. године) наслања се на Вучићев текст и отвореније предлаже разграничење које је замислио као поделу нашег са Шиптарима и каже како ће то „давање и добијање бити најтежи задатак у целом процесу“?! А где, пријатељу, кумим те Богом, ту виде „добијање“, ако си наумио да делиш наше са окупатором – шта је ту добитак?! Шта је то што ће Шиптари и Албанија дати Србима и Србији од свога у тој подели?! Шиптари ће нама „дати“ део од нашега и остало наше присвојити?! Све опослили унутар српске територије, а окупациона шиптарска држава Албанија остаје нетакнута и још увећана за окупирану српску земљу?! То је за вас добијање – признавање окупације, капитулација и предаја државне територије!!! Ма, трговина вам је, баш, за историју?!
У свим овим „патриотским“ предлозима, негде најбезочније, најпоквареније, најлицемерније и најсрамотније од свих, чини ми се да је „решење“ да се, ето, за губитак КосМета – Срби и Србија „утеше“ припајањем Републике Српске?! Овде има читава једна гомила патриотских аналитичара који нас за отимање српског теше – нудећи нам сад борбу за припајањем Српске! У свим „решењима“ – српско за српско?! Па, господо мислиоци – Срби су у грађанском рату у БиХ 90-тих дали преко 30.000 својих живота да би остали Срби, говорили српски и имали Српску и – изборили то!!! Сад ви – београдске патриоте – тешите васколики српски народ како ћете – поспремљени у одела и кравате – неки испред диригованих камера, а неки наоружани оловкама за бриселским столом – „прихватити косовску реалност“, а заузврат се „борити“ да добијете – оно што је иначе српско и већ изборено, али не издајом, него оним што је најскупље – српским животима?! И на тај начин приписати себи заслуге, а српскоме народу замазати очи – да добија оно што је иначе већ добио – како не би видео страшни губитак и издају у овом садашњем – вашем „бојном пољу на Косову“?!
Поред ових тражитеља решења – има и оних које нико ништа не пита, јер се не одричу КосМета! Ови питани, све адуте су потегли, од „наше деце“ па до најјачег – живота и смрти – јер „Србија не може и неће више ратовати“, а као ови који неће да потпишу капитулацију, признају окупацију и одрекну се најсветијег места – е, ти су аутоматски „за рат“?! А кад ти ту етикету залепе – онда си га, пријатељу, завршио са својим „дијалогом“ за КосМет! Сви ти доказани „мрзитељи“ рата, попут Запада и Шиптара, па ћерај све до њихових слугу међу Србима, којима не сметају претње ратом газда им широм Планете – има да те држе на готовс и само да чекаш оно војничко – пали?!
Са овима из друге групе – разговора нема! Евентуално може само да се оспе паљба по њима, ако баш запну да се противе овоме срамном поклањању?! Иначе, најчешће, их игноришу! Нико их на дијалог и не позива – без обзира што су и они „унутрашњи“?! Не траже им мишљење, јер мишљење супротно њиховом – смета дијалогу?! Дијалог може само међу њима истомишљеницима?!
И ја сам у тој другој, етикетираној групи, а замислите, имам чак и предлог решења српско-албанског сукоба који је – „за шокирати се“ – јер није издаја, и заснива се на принципу реципроцитета! Још пре него што је, бриселским споразумом 19. априла '13. потписан први корак – давања без добијања – написала сам, месец дана раније, 11. марта – „Предлог решења српско-албанског сукоба“ – и поставила га на насловној страни свога сајта! Предлог се састоји од текста и мапе који објашњавају решење и како доћи до њега! Мапа је професионално направљена и тако постављена да, када се отвори цео текст, може се кликом на њој увећавати и прецизно сагледати разграничење Срба и Албанаца по принципу реципроцитета, што је и једино право „добијање и давање“ и једини могући пут праведног, а тиме и трајног решења које гарантује добросуседство и мир! Све остало је капитулација, која ствара колективну фрустрацију губитничког народа, која је непогрешиви рецепт за припрему – крвавог сукоба и рата – кад тад!!!
Мој предлог решења наћи ћете на сајту milijanabaletic.com, мада је довољно и само на претраживачу исписати наслов „Предлог решења српско-албанског сукоба“.
 
Milijana sajt
ЧАНКОВИЋ: По изјавама које је давао, подршци Ђукановићевој представи пуча, ћутању у вези догађаја у Македонији, може се закључити да он Србију жели довести пред свршен чин и да joj, окруженом НАТО државама, уз друге околности, не преостане ништа него да уђе у тај савез. Лакмус папир да ли је то тако могао би бити његов однос према референдуму у Републици Српској о уласку у НАТО, а којег је најавио предсједник Додик.
ГАЈИЋ: Вучић попушта под притисцима из НАТО и ЕУ јер мисли да ће се тако приближити ЕУ, а то приближавање је чиста заблуда, јер поглавља која затварамо неће донети ни чланство ни бољитак нас самих. Вучић заправо стратешке партнере на путу ка ЕУ пре свега проналази у кључним земљама НАТО пакта које су или ван ЕУ или излазе из ЕУ, а оне, пре свега, желе да увуку Србију у НАТО. То су земље које желе да ЕУ буде нестабилна и стратешки им је циљ је да одржавају Србију на том правцу. У тој компликованој рачуници, уз механизме притисака и слабости Србије (објективних стратешких и оних које долазе од слабости режима) они Вучића вуку у правцу да заправо више Србију води ближе НАТО-у него ЕУ.
МИРОВИЋ: Једини Вучићев проблем је што води НАТО политику, са бирачким телом које је русофилско. Он је нескривено фасциниран криминалним режимом Мила Ђукановића и његовим уласком у НАТО, признањем лажне државе Косово и отвореном русофобијом. Све ово је за Вучића крајњи циљ.
ЈОВАНОВИЋ: Зашто власт неће да дефинише да смо трајно војно неутрални? Изостанак речи «трајно» повећава апетите НАТО, јер допушта да смо неутрални само ограничено време. Брзо увлачење ЦГ имало је за циљ да се у Србији каже да ако ЦГулази у НАТО, што не би и Србија? Том рачуницом НАТО планира да стави цео Балкан у џеп и да онда иду даље на Исток, од тога никада неће одустати.
Милорад Додик је пре неки дан упозорио да је воља српског народа да се не иде у НАТО – обавеза и онима из српског народа који можда мисле да треба да се иде тамо. Говорећи то, личи као да је послао поруку не само Србима са оне, него и одређенима са ове стране Дрине.
«Наш циљ је да чујемо вољу народа и обавежемо политичаре (у РС) да се понашају у складу са њом», рекао је Додик.
Са ове стране, Александар Вучић је, почетком лета, рекао да је против чланства Србије у НАТО «75 одсто грађана ове земље», али да би «Србија решила већину својих проблема уласком у НАТО».
Једина препрека да НАТО прогута Србију, према аналитичарима Алијансе који говоре кроз Вучићева уста, je то што међу Србима НАТО није довољно популаран.
И зато је Вучић, још као премијер, потписао ИПАП споразум и у оквиру њега обавезао Владу Србије да промовише користи које би земља имала од чланства у НАТО. Са циљем да се свест Срба о НАТО пакту промени и да они пожеле да уђу у ту «породицу». Да у очима Срба НАТО престане да буде агресор, а постане – како је рекао Вучић – неко ко ће решити већину проблема Србије!
Дакле, шта имамо: док Додик каже да политичари морају да буду обавезни да слушају народ (који неће у Алијансу), Вучић убеђује Србе да је НАТО решење српских проблема!
Обратите пажњу: Вучић не каже да је ЕУ решење наших проблема, него је то – НАТО! Ни Вучић, ни функционери Брисела и НАТО-а не кажу да је безбедност региона гарантована уласком Србије у ЕУ, него перспективом уласка у ЕУ. Вучић доследно понавља да Србија не мора да уђе у ЕУ, али мора да спроведе европске реформе!
Да ли то Србија мора зато што овде није реч о српској безбедности и прогресу, него атлантској безбедности и њеном прогресу?
Да ли реформе које спроводи Влада Србије на европском путу у име европске перспективе заправо користе НАТО пакту: да се Србија разоружа, економски и сваки други начин стави у робовласнички положај према ММФ и да се територијално дезинтегрише (КиМ, Војводина, Рашка…),а културолошки и идентитетски сахрани (у транзицији са Православља на Вебера)?
И отуда се легитимно рађа питање: да ли НАТО жели да се прошири на Србију и да ли му је то онда лакше да уради пошто се везе Србије и Русије покидају (нпр: поглавља 29 и 31), држава изреже у пузле, а народу промени свест?
Па се из тога рађа питање: ко нас то држи на путу (али не инсистира на чланству) у ЕУ? Ко потписује бриселске споразуме? Ко нам мења свест?
Ко активно – прикладним чињењем или нечињењем – помаже да Србија заиста буде затворена у обруч НАТО?
Није ли то Александар Вучић, који је лично помогао улазак Црне Горе у НАТО тако што је у кључном тренутку афере о измишљеном пучу у Црној Гори подржао конструкције Мила Ђукновића и тиме омогућио да на власт у Подгорици дође екипа која је убрзано и против воље грађана угурала Црну Гору у НАТО? И није ли Александар Вучић тај који упадљиво жмури и не меша се у брутално увлачење Македоније у НАТО?
Сме ли врховни командант оружаних снага Србије да ћути док се војни савез НАТО шири око Србије?
Или нас Вучић заправо све време и води у НАТО, а маше шаргарепом ЕУ да би смо се «својом вољом» реформисали тако да нас НАТО лакше свари, једном кад нас коначно прогута на свом походу на Исток?
Да ли је све ово могло утицати на Додиково запомагање да се «БиХ хоће на силу, против воље РС стрпати у Алијансу» и да је зато хитно потребан референдум? Да ли после изостанка Вучићеве подршке за референдум о Дану РС, Додик може да очекује да ће Вучић подржати право народа РС да на референдуму изрази слободну вољу о чланству у НАТО? И да ли Додик може да очекује да ће Вучић потом радити по вољи грађана РС, или ће се држати као у случајевима Црне Горе или Македоније?
Да ли је могуће да Вучић све побројано чини изнуђено, све супротно од плана који је кандидовао?
Посебно је питање шта ће нам политичар који кандидује план, добије власт, каже да не може да оствари свој план, и уместо да ослободи место за онога ко можда може, почне да уместо себе – мења грађане! Несвесно?
Дане ЧАНКОВИЋ, председник покрета Избор је наш, Бањалука
Шта год предсједник Вучић одлучи, да поведе Србију дефинитивно у НАТО или путем референдума одбаци такву могућност, та одлука ће значити његов политички крај.
По изјавама које је давао, попут оне да би Србија ријешила већину својих проблема уласком у НАТО; његовој квалификацији пуча у Црној Гори, са изношењем „чињенице“ о „елементу иностраности“, што је значило подршку Ђукановићевој представи пуча и помогло доласку про-НАТО владе на власт те уласку Црне Горе у НАТО; као и његовом ћутању у вези догађаја у Македонији, који ће највјероватније, убрзано, одвести Македонију у НАТО, може се закључити да он Србију жели довести пред свршен чин. И окруженом НАТО државама, уз друге околности, не преостаје јој ништа него да уђе у тај савез.
Лакмус папир да ли је то тако, могао би бити његов однос према референдуму у Републици Српској о уласку у НАТО, а којег је најавио предсједник Додик. Србија и њен предсједник имају право да изнесу став о уласку Црне Горе у НАТО као и могућем уласку Македоније а посебно о уласку Републике Српске и Федерације БиХ, из најмање два разлога. Значајан дио сународника налази се у том региону и о њима Србија, као озбиљна држава, мора да брине. НАТО је извршио агресију 1995. на Републику Српску и 1999. на Србију, и пресудно је утицао на стварање лажне државе Косово, са могућим циљем стварања такозване велике Албаније.
НАТО је и средство присиле у рукама центра моћи који хоће да сруши све врсте суверенитета и наметне свој неправедни систем вриједности, присиљавајући друге да се према Русији односе као непријатељу, а наслућује се и његова жеља за укидањем Републике Српске.
Треба ли да појачавамо тим који ће сутра да заигра против Русије?
Предсједник Вучић требао би имати у виду искуство предсједника Додика, који је схватио да свако попуштање Запад доживљава као слабост и гази туђе право и остварује своје нелегитимне интересе. Предсједник Додик се окренуо интересима свог народа и одбрани Републике Српске тражећи помоћ од Русије, која је сада у сасвим другој ситуацији у односу на ону из 1999.
Зачуђује и изјава предсједника Вучића у којој је рекао да Србија ни не мора да уђе у Европску унију. Важно је само да спроведе реформе. Нажалост, многе од тих реформи које би наводно било важно спровести штетне су по витални интерес српског народа и иду у корист западном центру моћи. У поглављима 29. и 31. намећу се околности које ће покидати економске, безбједносне и спољнополитичке везе са Русијом.
Подсјетимо се и очигледног примјера укидања царина. Таква „реформа“ помогла је уништавању домаће производње.
Срби из региона, а поготово из Републике Српске имају право, али и историјску обавезу да прате шта се дешава у Србији јер од тих дешавања зависи будућност српског народа и зато они не смију бити по страни.
 
Дејан МИРОВИЋ, професор Универзитета у Приштини, измештеног у Косовску Митровицу
Што се тиче Вучићеве полускривене љубави ка НАТО – она је евидентна сваком неутралном посматрачу!
Не виде је само тзв. патриотски аналитичари и чланови СНС који нас из личних разлога убеђују да је црно заправо бело, и обрнуто.
Основни проблем који Вучић има је у томе што води политику ЛДП, са гласачким телом бивше СРС и СПС.
Његов проблем је још већи, јер он ЛДП политику не води само због пуког опортунизма и каријеризма, већ и зато што искрено верује у ЛДП вредности, које је преузео дружећи се са Бебом Поповићем и сличним опскурним типовима.
Наравно, овоме треба додати и нескривену фасцинацију криминалним режимом Мила Ђукановића и његовим уласком у НАТО, признањем лажне државе Косово и отвореном русофобијом. Све ово је за Вучића крајњи циљ. А проблем је у гласачком телу које још није променило свест, попут њиховог лидера, који не скрива да му је протестантска етика ближа од православне традиције.
У једно сам сигуран: ова мешавина преваре гласачког тела, криминалних циљева, и стремљења ка НАТО пакту се неће добро завршити за садашњу власт у Србији, али и за Србију, јер су очигледни знаци распада друштвеног и државног система у нашој земљи. Нисам радостан због тога, иако најдубље презирем Вучићев режим, јер сматрам да је народ бољи од српске елите.
Да ли Вучић помаже НАТО-у да усиса српске земље? Па, погледајте случај државног удара у ЦГ. На основу те фарсе је Ђукановић победио, а ЦГ ушла у НАТО са једним послаником више.
Вучић не да је давао скривену подршку, него је јавно изјавио да је постојао тзв. удар. Постоје и сведочења затворених у Спужу да их је посећивао конзул из амбасаде Србије у Подгорици и да их је наговарала да признају кривицу.
Поводом деловања у Македонији, Вучић је и тамо једна екипа и један фронт са Милом Ђукановићем и другим вазалима НАТО на овој територији.
Његова је мука само то што хоће да води НАТО политику, али има бирачко тело које је изразито русофилско. Одатле долазе његове одлуке као што је замајавање са Миговима и сличне ствари.
Питате да ли евроунијатским путем – реформама и условљавањем – Вучић припрема Србију за долазак НАТО-а. Погледајте само досадашње захтеве: Хашки трибунал, Косово, протеривање Руса из Ниша. То је много захтева за само десет година. Шта ће бити даље: захтеви према Војводини, Рашкој, југу Србије. Неће се зауставити док нас потпуно не униште па ће онда и на овај простор да дође НАТО. Нас, дакле, прво морају да униште, јер је Србија стара држава, за разлику од околних земаља које су само пуки инструмент политичке моћи Америке.
 
Владислав ЈОВАНОВИЋ, некадашњи шеф дипломатије СРЈ
Претпостављам да је Вучић хтео да објасни које све проблеме морамо да решавамо јер хоћемо да останемо неутрални и да је изјаву о чланству у НАТО дао у том контексту. Тада сам то тако схватио.
Међутим, он је прилично недоречен у многим стварима.
Нејасно је зашто није, чим је дошао на власт, питао ЕУ да ли жели да нас прими као друге, без жртвовања државне територије, зашто није истерао Брисел и цео Запад на чистину. Пошто не би могли да нам кажу „да“, ми би добили разлог да им се захвалимо, уђемо само у економске односе и стекнемо специјалан статус као Израел.
Нејасно је и што ниједна власт од 2000.године није рекла да је војна неутралност трајно опредељење. Да се тај став неће мењати ни према западу ни према истоку. Изостанак речи «трајно» допушта да то може да буде на ограничено време, да ће то зависити од околности и утицаја нових догађаја, а НАТО је одавно дефинисао цео Балкан у као своју сферу и неће одустати од идеје да и Србија буде интегрисана. НАТО каже да је то наш избор, али истовремено врши утицај на нашу јавност и власт да све више сарађујемо са њим.
Кад би власт дефинисала да смо трајно војно неутрални, запад би се саживео са том чињеницом.
Зашто то не урадимо – то не знам. Овако само повећавамо апетите НАТО.
Са НАТО сарађујемо и више него што је довољно да бисмо их држали у доброј вољи према нама. То може да изазове утисак да је неравнотежа сарадње са истоком и западом политички мотивисана.
У оквиру ИПАП-а,потписали смо да ће Србија радити на побољшању имиџа НАТО. То ми се уопште не свиђа, није било нужно да се потпише, а ако смо и из неког разлога морали, онда је требало да се овде промовише и ОДКБ- ако се стварно жели равнотежна слика о нашој војној неутралности. Зашто се то не чини – то не знам.
На улазак ЦГ у НАТО и увлачење Македоније никако не реагујемо, као да је то потпуно безначајан догађај. Уздржавање се може објаснити политичком проценом да ако не реагујемо, НАТО ће нас пустити да будемо неутрални. Али, да ли је то добра процена? Боде очи то што земља у центру дешавања на Балкану нема став о питањима која воде до промена које већ сутра могу за њу да буду непријатна чињеница. Сматрам да је брзо увлачење ЦГ имало за циљ и утицај да се у Србији размишља овако: ако ЦГ, која је традиционално била српски браник улази у НАТО, зашто не би и Србија? Са том рачуницом НАТО планира да стави цео Балкан у џеп и да онда иду даље на Исток. То је толико очигледно да не треба даље објашњавати.
 
Александар ГАЈИЋ, Институт за европске студије
Не слажем се са тезом да Вучић иде свесно у НАТО и да су његови потези око НАТО и ЕУ део једне промишљене стратегије и плана, већ да се придржава војне неутралности и стратешке оријентисаности на ЕУ. Међутим, мешањем спољног фактора – ЕУ и НАТО – Вучић миц по миц попушта, желећи да уђе у ЕУ и сачува политичку неутралност, али онога тренутка када му се испоставе захтеви које не уме да одбије, он попушта. Мисли да ће његовим попуштањем попустити и притисак и да ће успети бар номинално да одржи привид избалансираности према истоку и западу (а заправо је ту велика диспропорција) и да ће се тако приближити ЕУ.
Мислим да је то приближавање чиста заблуда и да поглавља која затварамо неће донети ни чланство ни бољитак нас самих. Они који гурају Србију у ЕУ су чланице НАТО пакта, које нису у ЕУ, а желе да ЕУ буде нестабилна. Њихов стратешки циљ је да одржавају Србију на том правцу. Док је Немачкој, која је у центру ЕУ, најбитније да се овај регион стабилизује, а не да уђе у ЕУ.
Вучић заправо стратешке партнере на путу ка ЕУ пре свега проналази у кључним земљама НАТО пакта које су или ван ЕУ или излазе из ЕУ, а оне, пре свега, желе да увуку Србију у НАТО.
У тој компликованој рачуници, уз механизме притисака и слабости Србије (објективних стратешких и оних које долазе од слабости режима) они Вучића вуку у правцу да (хрлећи ка ЕУ и спреман на разне компромисе) заправо више Србију води ближе НАТО-у него ЕУ. То је рачуница коју он није добро схватио ни промислио.
Подршка коју је Вучић дао режиму у Подгорици није била условљена НАТО пактом већ аранжманима који постоје између Београда и Подгорице које није желео да квари, и због којих се помирио са тиме да је ствар неминовна, па је Црна Гора на силу угурана у НАТО пакт. Поводом Македоније, Вучић је почетком пролећа имао више разумевања за позиције ВМРО и Груевског, али када су сломљени после посете Брајана Хојта Јиа, он се не само помирио са ситуацијом, већ схватио то и као поруку да треба да попусти по многим питањима у Србији да не би доживео сличну судбину. Мислим да поводом Македоније није свесно подржао НАТО, него да је мирење са судбином било изнуђено – да он под притисцима не води избалансирану политику.
Стремљење ка ЕУ неће Србију унапредити, остаће у предворју ЕУ и сада је само питање да ли ће бити угурана у НАТО или не. Зависи од сплета различитих околности.
И симболички и геополитички се ствара утисак да је Србија потпуно окружена НАТО чланицама и да ће бити неминовно да пре или касније и она приступи НАТО пакту. Ствара се једна јака психолошка слика, која ће нарочито бити појачана ако Македонија приступи пакту у наредних годину дана.
И да додам да је у интересу НАТО пакта да Србија не развија паралелно и добре односе са онима који нису у НАТО, пре свега са Русијом и ОДКБ, и да желе да се смањи наша сарадња са Русијом пре уласка Србије у ЕУ. ЕУ служи као шаргарепа која нам се измиче тако да, идући за њом, Србија се одмиче од осталих достижнијих циљева него што је улазак у ЕУ. То је наша трагична позиција.
ЕУ својим захтевима слаби Србију, наше неселективно испуњавање тих захтева нас лишава вођења самосталне политике и наше институционалне капацитете ставља у оквир који је смишљен за очување интереса најмоћнијих земаља ЕУ, а не наших. Тако полуурушена, она касније може улазити у даље интеграције – па и војне. Једно не имплицира друго, али је очигледно да је то сплет чудних околности које неко добро перципира и добро пројектује и зна у ком працу да гура, док Србија има проблем што је зацртала циљ који је далек, што липсава трчећи за том шаргарепом и што свако може да дође да је оседла и усмери у другом правцу.
Диана Милошевић
 
Vucic sajt
Једно не могу да порекнем Александру Вучићу- заиста се само магарац никада не мења, како покајнички каза у интервју швајцарском Блику, јер човек јесте, према Ничеовом виђењу, „биће створено да превазиђе самог себе!“
Међутим, оно на шта поменута председничка покајница није дала одговор јесте питање: „а, шта је човек који се толико промени да изгуби суштину, односно, шта је човек спреман да се по три пута дневно промени?!“
Не зна, само питам, јер вековима је важило оно златно правило „во се држи за рогове а човек за реч“, па шта остаје за нама уколико задату реч погазимо толико пута, правдајући то променама, да на послетку остану само трагови који понајмање подсећају на људске?!
Мислим на питање Косова и Метохије, наравно, јер управо на њему, тачније на бескомпромисном инсистирању на опскурном унутрашњем дијалогу о јужној нам покрајини Вучић демонстрира колико се променио, покушавајући да објасни како је за Србију лековито свако решење до којег се дође, колико год било ваљано, илити, понајмање ваљано за њу?!
Како је као врли политичар који је каријеру изградио управо на националним питањима, инсистирајући на њима само шмире ради, очигледно, стигао до прекретнице на којој се толико променио да сад увиђа сву заблуду у којој је онај Александар Вучић комотно живео и уживао деценијама?!
Не треба подсећати колико му је косовски „мит“ био свет, и колико је за њега представљао ону лучу која га је водила кроз непроходне националне лагуме док је трагао за великом Србијом, која је данас прихватљива и у оквирима дечије слагалице од неколико једноставних делова за склапање.
Занимљиво би, рецимо, било видети „освешћеног“ цара Лазара у освит тог 28. јуна 1389. како пред Газиместом седи замишљен и беседи Милошу Обилићу, непоправљивом случају, лаком на обарачу, односно, сабљи, да ипак ваља поразмислити о боју с Турцима јер га је, ето, пробудило мишљење да се само магарац никада не мења?!
За претпоставити је да би свети цар погледао у збуњеног витеза и очински га прекорио: „Спусти тај буздован, Милоше, и седи да поразговарамо. Знам да ће ту звучати чудно, али мислим да бисмо ипак требали да седнемо с Муратом за сто и поразговарамо, без разлике што је већ кренуо у бој и што нам десеткује војску, ми морамо инсистирати на дијалогу! Јесте да сам до јуче био заговорник идеје да се свака стопа ове наше светиње мора бранити, јер ће на нашој жртви сутра васкрснути као слободна, самостална и горда држава, али сад се нешто мислим да ипак повучемо војску и започнемо унутрашњи дијалог, па какав год исход био?! Изгинућемо у сваком случају, знам, али боље као дипломате које су уз кахву и ратлук покушали да дођу до некаквог политичког решења, неголи као јунаци посвећени назору да није важно колика је сила против које се бориш, већ је важно колика је светиња коју браниш, разумеш?!“
Или, рецимо, да су свети Немањићи, онако уз породични ручак, засели да мало продискутују шта им ваља чинити, јер ипак не иде да се читавог живота држе истог мишљења ко пијан- плота?
„Тата, нешто сам размишљао, да баталимо ми градњу оволких манастира..? Ем нас коштају товаре блага, ем ће то сутра неко вероватно рушити и палити, ем испадамо смешни у очима региона, а богами и шире, увелико нас сви прозивају како смо постали грађевинска мафија, па да ми ипак позовемо народ на унутрашњи дијалог и питамо требају ли му заиста црква, духовност, просвећеност, писменост, напредак и остале трице?!
Знаш, мислим да је боље да на оном плацу на Светој гори урадимо породичну викендицу уместо оног манастира, да не провоцирамо суседе и не распирујемо некакве митове којима ће се сутра тровати Србље“, вероватно би некако овако Растко Неањић елаборирао оцу Стефану промену мишљења, не претендујући да икада постане Свети Сава!
Наравно да би за Србију данас било далеко боље да су поменути знали оно што председник зна и говори, али, авај, остали су тврдоглаво и ретроградно при својем, убеђени да човек може и треба да промени толико тога осим принципа и идеала у које верује, но…
Управо је тако требало да размишља и „заблудели“ мајор Драгутин Гавриловић, оног јутра пред шанцем на обали Дунава, уместо историјске грешке коју је направио!
Могао је лепо да стане пред војнике, као што јесте, али не да загрми већ мирним тоном да им саопшти: „Видите, мислио сам да вам одржим један феноменални мотивациони говор у славу престоног града и Србије за које се ваља жртвовати, али кад боље размислим- чему све?! Зато вас ја, војници- јунаци, позивам да изаћете из ровова, положите оружје и да мирно и достојанствено кренемо пут Аустроугарских положаја да се поразговарамо с људима, а у међувремену ћемо у ходу да одржимо један унутрашњи дијалог о судбини Србије, јер преко нам је потребан и верујте биће лековит, како год се по нас завршило! Мислим, чему бранити нешто што ће трајно бити изгубљено само ако ми пристанемо на то, али ако пристанемо већ сутра а најкасније за две до две и по године биће нам толико боље да ћемо се стидети овог тренутка када смо и помислили да има већег добра које ваља бранити неголи што је каријера?!“
Толико је примера у нашој историји које назовамо светлим и светим, на којима јесте утемељена Србија и који су били поштовани чак и од стране непријатеља, али који би били далеко памтљивији само да је у тим људима било мудрости да не буду „магарци“ већ да раде на себи и мењају се.
Вратимо се на крају на ону Ничеову- јесте човек биће створено да превазиђе самог себе, факат, али шта се догоди када у томе толико одмакне да од човек у њему остане мало шта?!
Само се магарац не мења, да, али како онда звати онога ко је спреман толико пута да се промени и ушминка своја убеђења да на крају не зна за шта живи, ствара, бори се..?
Човек с визијом, или тек магловита и копренаста визија човека?
Фонд Стратешке Културе
 
magarac
Нико није толико мали, да никада не може помоћи. И нико није толико велики да му никад помоћ неће требати.
Увијек је неко имао жељу, тежњу и покушаје да загосподари људским родом, читавим свијетом, али нико никада није успио и неће. Неће, зато што све кад се сведе и у најдубљој суштини почива на дуализму, на силама акције и реакције, свјетлости и тами, духу и материји, добру и злу. Све се то прожима и кроз људско друштво па и самог појединца...
Због степена развијености наоружања, разних технологија, па и оних које утичу на психу, центар моћи који управља САД-ом, НАТО-ом, Енглеском, дијелом Ватикана, најближи је том циљу. Тај центар моћи, уз експлоатацију и потчињавање свега и свакога, има и свој систем вриједности који жели наметнути другима. Амбијент за остваривање тога обезбјеђују им, прије свега, марионетске владе... У многим државама такве владе постају под притиском, преваром, уцјеном, куповином.
Можемо бити свједоци таквог процеса (инсталирање власти споља) у Боливарској Републици Венецуели. Да не би и друге земље и народи дошли на ред да им се на лукав или насилан начин одузме слобода, а и због слободарског народа Венецуеле, потребно је створити реакцију на акцију горе споменутог центра моћи. Такву реакцију може да пружи она страна коју предводи Русија (у овом времену једино Русија и то из више разлога, међутим то није тема овог текста). Мислим да су Русија и њен предсједник Путин показали жељу и снагу за таквом улогом.
Зато оне државе и народи, који су против потчињавања Западу и њиховом искључиво материјалистичком систему вриједности и озакоњењу принципа „Содом и Гомор“, треба да поред исказивања солидарности и давања подршке народу Венецуеле и њеном предсједнику Николасу Мадуру, и да позову Русију на њену историјску улогу.
СНП – Избор је наш ће на дан свјетске подршке слободарском народу Венецуеле под називом „Сви смо ми Венецуела“ организовати у Републици Српској, у Бања Луци, догађај са поруком „Русијо, помози Венецуели“.
Прекинути неправедни низ на Венецуели!
И на крају сваки текст завршавам: Радујмо се и радимо, побиједимо кризу радом.
Бања Лука,
04.09.2017.
Предсједник Покрета
Дане Чанковић
 
KO JE SLEDECI
 
Изјава италијанског војног лекара Ениа Летијерија, током саслушања пред италијанском парламентарном истражном комисијом која испитује последице употребе осиромашеног уранијума на контингент италијанских војника у саставу КФОР-а, да су војници у мисијама на Косову чак до 2016. године пили канцерогену воду(1), коју као сензацију преносе готово сви светски медији, оживела је у мени сећање на један догађај који указује на размере злочина које је НАТО вршио бомбардујући нашу земљу 1999, посебно у другом месецу својих злочиначких дејстава.
 
Будући да се ради о личном сећању желим да упознам читаоце да сам почетак НАТО агресије дочекао као финансијско-комерцијални директор “Фероникла” – Глоговац/Приштина, привредног гиганта од огромног стратешког, па и војног, значаја за регион и Србију, не само због производног процеса, опреме, тешких радних машина и рудног блага којима је располагао, већ и због уредног снабдевања водом и струјом, као и одржавања остале регионалне инфраструктуре у чему су техничке екипе Фероникла давале пуни допринос. Све време трајања НАТО агресије, заједно са осталим делом менаџмента и радницима спроводио сам активности од значаја за функционисање Фероникла у ратним условима, па сам од надлежних служби примао одређене информације везане за бомбардовање објеката од привредног значаја.
 
Иначе, буквално сваки НАТО пројектил био је педантно евидентиран од служби за то задужених, са тачним временом удара, кратким описом ефеката дејства и другим садржајима од значаја, а релативно брзо излазиле су и Комисије за процену директне материјалне штете. Индиректна штета је остављана за касније.
 
Једна од  многих информација које сам добио, која је за мене у првом тренутку била велико изненађење, односила се на избацивање уранијумских бомби у Грачаничко и Батлавско језеро, из којих се Приштина снабдевала водом. Ако се неколико пројектила палих у Грачаничко језеро може и сматрати грешком приликом бомбардовања неких положаја српских снага, преко десетак пројектила (мислим 15-16) у Батлавском језеру, током другог месеца бомбардовања, никако не могу бити случајност јер тада није било српских снага у близини, а ТВ репетитор на брду изнад језера уништен је првих дана агресије.
Био сам запрепашћен! Ово је могло значити само једно – НАТО је на Космету намерно тровао изворе питке воде из којих се вршило снабдевање градских насеља! Воде коју су пили и Срби и Албанци. Толико о њиховој „хуманитарној мисији“ “Милосрдном анђелу”. 
 
Моје сећање свакако се надовезује на недавну изјаву поменутог италијанског војног лекара Летијерија, са којом смо и почели овај текст, а који каже: „Вода анализирана 2015, па све до 2016. године, садржи бромат, чија је канцерогеност класе 2Б, у износу од 65/97 микрограма по литру, у поређењу са границом од 10, која се толерише.(2) 
 
Иначе, италијански војници у Приштини били су смештени у тзв. “Филском граду” делу насеља Драгодан, које се снабдева водом из Батлавског језера. То, можда и нема везе, али нека се зна. 
 
А о томе какви су односи између Американаца и остатка НАТО-а најбоље говори  дневник Ђанлуке Данизеа, командоса војног ваздухопловства, ветерана који је од рака преминуо децембра 2015. године и чија је исповест потресла не само Италију: 
 
„Виђали смо Американце и питали смо се зашто се кретали тако обучени – причао је Данизе. – Изгледали су као Марсовци. Изгледали су као ликови из филмова типа „Вирус“. Имали су опрему за руковање материјалима коју ми нисмо имали. Никада се нисмо запитали зашто су тако опремљени, мислили смо да претерују. После Косова, по повратку из друге мисије коју сам извршио у Еритреји, почео сам да читам новине и крв ми се заледила. То је било време када смо почели да причамо о осиромашеном уранијуму. Надао сам се да нећу бити један од несрећника. Али, 2010. године, то се десили и мени… (3) 
 
Ето, моје сећање није више само моје. Поделио сам га са Вама, пре свега што су сведочење потпуковника Летиерија, и изводи из дневника Ђанлуке Данизеа, пробудили у мени мисао да би свакако требало проверити колико сличних случајева “падања” пројектила у изворе питке воде је било у Србији?! И то не скривати од јавности. 
 
Да се зна да нису само убијали нашу децу, Марка, Милицу, Бојану…, већ су нам и воду и земљу тровали… као црни дар Анђела са Западног прозора(4), кога називаше “Милосрдним анђелом”… 
 
… Убице наше јучерашње, а “пријатељи” данашњи … 
 
Фонд стратешке културе
 
NOVO FOND
 

Страна 1 од 5

Архива емисија

Правна помоћ

Преузмите stream за Ваш player!

winap windovs media tunein tunein2

ПРЕПОРУЧУЈЕМО

КОНТАКТ ИНФОРМАЦИЈЕ

Телефон: 011/409 22 84

Skajp адреса:  snaga.naroda2

Email:  [email protected]